Србија се чува и културом

571128_032614c1_f

Србија се чува и културом

Срби у дијаспори воле своју отаџбину, али немају довољно знања о њој. Матична држава се није потрудила да те људе привуче, веже и упозна их са ширином и величином српске културе и историје, што је довело и до тога да је нашима у дијаспори једини контакт са Србијом на концертима певача фолк музике.

Зато своју домовину доживљавају као једну велику кафану у којој се пева, пије и пуца. А Србија је много, много више од тога, каже за “Вести” Драган Бјелогрлић, један од најпознатијих српских глумаца, сценариста и редитеља. Управо у жељи да нешто промени на том плану, однедавно је покровитељ кампа “Миа патриа” који креће на лето, а чији је идејни творац и оснивач Драганова супруга Маја.

Како сте се одлучили да будете покровитељ кампа?
– Скоро четврт века, учествујући на фестивалима, промовишући своје филмове у иностранству, у сталном сам контакту са дијаспором. Схватио сам да је код нашег народа који живи у иностранству јако изражен патриотизам, као и емоције према дому и постојбини, али да дијаспора нема прави контакт са Србијом. С друге стране, матична држава се око тога није потрудила и није учинила много да им приближи Србију. Све то довело је до доста ускомешаних осећања код људи из дијаспоре и опасности да се заувек одвоје од матице. Идеја моје супруге да оснује камп за децу из дијаспоре је племенит покушај да им се приближе праве вредности, култура, историја и оно што је заправо матица данас.

Осим упознавања са историјом, камп ће имати и креативне радионице, упознавање са глумом …
– Србија је у свету препознатљивија по спорту и култури, у првом реду по филму и музици. Моја идеја је била да се ти елементи укључе у камп и да се деца баве спортом уз инструкторе тениса, кошарке, фудбала. Такође, и да се упознају са филмом и позориштем, где ће кроз креативне радионице учити неке основе, али и српски језик на начин на који подразумева бављење глумом.

Са децом ће радити наши познати глумци?
– Планирано је да учесници кампа гледају култне српске филмове и представе које ће бити игране само за њих. И сами ће моћи да глуме, а по завршетку кампа ћемо снимити видео материјал који ће понети са собом, и као успомену, а можда и као нешто што ће их пратити у даљем одрастању. У сваком од тих сегмената са децом ће радити много мојих колега, и сви заједно покушаћемо да им приближимо ту врсту уметности. Намера нам је им и уз помоћ филмског језика, универзалног и свима разумљивог, приближимо Србију.

Ваши филмови су обишли цео свет. Како наша дијаспора реагује на њих?
– И на оне у којима сам глумио, али и на оне где сам био продуцент, јако су добро реаговали. А то су филмови најразличитијих жанрова, од “Црног бомбардера”, преко “Лепа села, лепо горе” који је направио експлозију у целој екс-ЈУ дијаспори, веома популарне “Ивкове славе” и “Монтевидеа”, који је приказан свуда у свету. Кад је реч о квалитету и теми које људе занима, реакције публике се разликују само у нијансама.

Колико је тешко у Србији направити такве филмове?
– Веома тешко. Прво, у овој глобалној политици мали народи као што су српски и други балкански народи, имају велики проблем да опстану. Ако немају економску снагу и јак културни идентитет, осуђени су на асимилацију. И зато је питање је да ли ће мали народи имати привилегију на филм, да ли ће то постати уметност за елиту, побећи од своје суштине. У свом том корпусу проблема, ми смо ипак били једна од ретких средина у којој су домаћи филмови били гледанији од холивудских. Међутим, полако губимо ту битку са транзицијом и глобализацијом јер нисмо смислили механизме одбране. Зато је нарочито значајан “Монтевидео” кога је, када се појавио, у Србији погледало више људи него све америчке филмове заједно.

А културна политика?
– Филмски центар Србије и Министарство културе подржавају филмове који одлазе на мање значајне фестивале, али их нико не гледа у Србији. Осим тога, да бисте снимили филм морате да обратите новац од европских фондова, а чини ми се да теме које они форсирају и за које су вољни да дају паре не интересују људе у Србији.

Како сте добили идеју за филм “Чувари формуле”?
– Кад сам прочитао књигу уваженог кардиолога и професора Горана Милашиновића. Реч је о нашим научницима који су радили на тајном пројекту атомске бомбе, који до данас није обелодањен. У време Хладног рата, пројекат је покренуо тадашњи државни врх, и Институт у Винчи је направљен у ту сврху. У завршној фази експеримента петоро младих научника је озрачено смртоносном дозом уранијума. У тадашњој Југославији им није било спаса, па одлазе у Париз, у експерименталну клинку “Марија Кири”, где чувени професор Жорж Мате долази на идеју да први пут у историји медицине уради трансплантацију коштане сржи. У том тренутку се није знало ни колико ће то угрозити здравље и даваоцима, али петоро Француза ризикује свој живот како би покушало да спасе петоро странаца из Југославије.

Србија је у предизборној кампањи, како гледате на то што неке Ваше колеге јавно подржавају политичке партије?
– То је њихов лични избор, и није на мени да их осуђујем или процењујем. Али плашим се да људи код нас, не само из моје, већ и из других професија, у политичке партије улазе не из искрене идеје да у Србији нешто промене, већ из личних интереса и користољубља. А што се културе тиче, ту ћемо променити ствари набоље, само уједињени у одбрани професије, а не учествовањем на листама политичких партија.

ПРОЧИТАЈ ВИШЕ

Leave a Reply