Otadžbina se čuva i kulturom

Otadžbina se čuva i kulturom

Srbi u dijaspori vole svoju otadžbinu, ali nemaju dovoljno znanja o njoj. Matična država se nije potrudila da te ljude privuče, veže i upozna ih sa širinom i veličinom srpske kulture i istorije, što je dovelo i do toga da je našima u dijaspori jedini kontakt sa Srbijom na koncertima pevača folk muzike.

Zato svoju domovinu doživljavaju kao jednu veliku kafanu u kojoj se peva, pije i puca. A Srbija je mnogo, mnogo više od toga, kaže za “Vesti” Dragan Bjelogrlić, jedan od najpoznatijih srpskih glumaca, scenarista i reditelja. Upravo u želji da nešto promeni na tom planu, odnedavno je pokrovitelj kampa “Mia patria” koji kreće na leto, a čiji je idejni tvorac i osnivač Draganova supruga Maja.

Kako ste se odlučili da budete pokrovitelj kampa?
– Skoro četvrt veka, učestvujući na festivalima, promovišući svoje filmove u inostranstvu, u stalnom sam kontaktu sa dijasporom. Shvatio sam da je kod našeg naroda koji živi u inostranstvu jako izražen patriotizam, kao i emocije prema domu i postojbini, ali da dijaspora nema pravi kontakt sa Srbijom. S druge strane, matična država se oko toga nije potrudila i nije učinila mnogo da im približi Srbiju. Sve to dovelo je do dosta uskomešanih osećanja kod ljudi iz dijaspore i opasnosti da se zauvek odvoje od matice. Ideja moje supruge da osnuje kamp za decu iz dijaspore je plemenit pokušaj da im se približe prave vrednosti, kultura, istorija i ono što je zapravo matica danas.

Osim upoznavanja sa istorijom, kamp će imati i kreativne radionice, upoznavanje sa glumom…
– Srbija je u svetu prepoznatljivija po sportu i kulturi, u prvom redu po filmu i muzici. Moja ideja je bila da se ti elementi uključe u kamp i da se deca bave sportom uz instruktore tenisa, košarke, fudbala. Takođe, i da se upoznaju sa filmom i pozorištem, gde će kroz kreativne radionice učiti neke osnove, ali i srpski jezik na način na koji podrazumeva bavljenje glumom.

Sa decom će raditi naši poznati glumci?
– Planirano je da učesnici kampa gledaju kultne srpske filmove i predstave koje će biti igrane samo za njih. I sami će moći da glume, a po završetku kampa ćemo snimiti video materijal koji će poneti sa sobom, i kao uspomenu, a možda i kao nešto što će ih pratiti u daljem odrastanju. U svakom od tih segmenata sa decom će raditi mnogo mojih kolega, i svi zajedno pokušaćemo da im približimo tu vrstu umetnosti. Namera nam je im i uz pomoć filmskog jezika, univerzalnog i svima razumljivog, približimo Srbiju.

Vaši filmovi su obišli ceo svet. Kako naša dijaspora reaguje na njih?
– I na one u kojima sam glumio, ali i na one gde sam bio producent, jako su dobro reagovali. A to su filmovi najrazličitijih žanrova, od “Crnog bombardera”, preko “Lepa sela, lepo gore” koji je napravio eksploziju u celoj ex-JU dijaspori, veoma popularne “Ivkove slave” i “Montevidea”, koji je prikazan svuda u svetu. Kad je reč o kvalitetu i temi koje ljude zanima, reakcije publike se razlikuju samo u nijansama.

Koliko je teško u Srbiji napraviti takve filmove?
– Veoma teško. Prvo, u ovoj globalnoj politici mali narodi kao što su srpski i drugi balkanski narodi, imaju veliki problem da opstanu. Ako nemaju ekonomsku snagu i jak kulturni identitet, osuđeni su na asimilaciju. I zato je pitanje je da li će mali narodi imati privilegiju na film, da li će to postati umetnost za elitu, pobeći od svoje suštine. U svom tom korpusu problema, mi smo ipak bili jedna od retkih sredina u kojoj su domaći filmovi bili gledaniji od holivudskih. Međutim, polako gubimo tu bitku sa tranzicijom i globalizacijom jer nismo smislili mehanizme odbrane. Zato je naročito značajan “Montevideo” koga je, kada se pojavio, u Srbiji pogledalo više ljudi nego sve američke filmove zajedno.

A kulturna politika?
– Filmski centar Srbije i Ministarstvo kulture podržavaju filmove koji odlaze na manje značajne festivale, ali ih niko ne gleda u Srbiji. Osim toga, da biste snimili film morate da zatražite novac od evropskih fondova, a čini mi se da teme koje oni forsiraju i za koje su voljni da daju pare ne interesuju ljude u Srbiji.

Kako ste dobili ideju za film “Čuvari formule”?
– Kad sam pročitao knjigu uvaženog kardiologa i profesora Gorana Milašinovića. Reč je o našim naučnicima koji su radili na tajnom projektu atomske bombe, koji do danas nije obelodanjen. U vreme Hladnog rata, projekat je pokrenuo tadašnji državni vrh, i Institut u Vinči je napravljen u tu svrhu. U završnoj fazi eksperimenta petoro mladih naučnika je ozračeno smrtonosnom dozom uranijuma. U tadašnjoj Jugoslaviji im nije bilo spasa, pa odlaze u Pariz, u eksperimentalnu klinku “Marija Kiri”, gde čuveni profesor Žorž Mate dolazi na ideju da prvi put u istoriji medicine uradi transplantaciju koštane srži. U tom trenutku se nije znalo ni koliko će to ugroziti zdravlje i davaocima, ali petoro Francuza rizikuje svoj život kako bi pokušalo da spase petoro stranaca iz Jugoslavije.

Srbija je u predizbornoj kampanji, kako gledate na to što neke Vaše kolege javno podržavaju političke partije?
– To je njihov lični izbor, i nije na meni da ih osuđujem ili procenjujem. Ali plašim se da ljudi kod nas, ne samo iz moje, već i iz drugih profesija, u političke partije ulaze ne iz iskrene ideje da u Srbiji nešto promene, već iz ličnih interesa i koristoljublja. A što se kulture tiče, tu ćemo promeniti stvari nabolje, samo ujedinjeni u odbrani profesije, a ne učestvovanjem na listama političkih partija.